Puškin je posvetio jednu svoju pesmu i sukobu voždova novovekovne Srbije Karađorđa i Miloša. Početak pesme Menko Vojić sitnu knjigu piše pokazuje i Puškinove misli o Srbiji.
Aleksandar Puškin imao je dvadeset i jednu godinu kada su ga carske vlasti proterale u Beserabiju, daleku provinciju na Dunavu (današnju Republiku Moldaviju). Boraveći tri godine u ovom progonstvu Puškin je upoznao tamošnje prognane Srbe. Jednu pesmu posvetetio je voždovoj ćerki. O njoj piše kao o suprotnosti ocu, vojskovođi, brutalnom ratniku. Umesto noža naošternog bratoubistvom izabrala je smireni život pred nebesima .