У београдској Галерији 73 отворена је (траје до краја јула) изложба слика Јасне Опавски под називом „Mater – Pater“. Тим поводом објављен је и каталог на 64 стране оригиналног графичког решења
Изложбу Јасне Опавски (Београд, 1974) отворио је перформанс, мала позоришна представа, којом су ауторка и сликар Предраг Пеђа Тодоровић представили причу о Минотауру, другачију од традиционалне. Реч је о сликарки и цртачици чија каријера иде узлазном линијом, ауторки која сваки свој наступ брижљиво осмишљава и чији називи изложби („Мит о жени, мушкарцу и мени“; „Жена – митско биће“; „Девица – Мајка – Свештеница“) програмски сажимају њено ликовно деловање. Она је кадра да свој свет дискурзивно освести, у каталогу су њени есеји о свакој слици, а појављује се и у својству једне од најбољих млађих ликовних критичарки (више десетина текстова за каталоге, монографије и јавна гласила). После Маје Живановић и Биљане Јотић, она се једина појавила као стручна за појаве у области фантастичне фигурације.
Чaшa зa нeзвaнoг гoстa, 2018, уљe нa плaтну, 130 x 100 цм
Ликовно деловање ове уметнице може се сматрати путовањем од мита до сна, њен свет је заснован на митологици и митопоетици. Појам митологике се може наћи у наслову сваког текста о овој сликарки зато што она ствара слику као продужетак и надградњу митолошке приче. Нарација је на ликовном делу увек потиснута и тек претпостављена, не одговара правој природи слике, ликовност има свој језик и логику другачију од литерарне. Неко је приметио да књижевници мање поштују филозофе, јер у своја остварења уносе сличну мисаону проблематику, али дубоко уважавају религију. Јасна Опавски је митологичарка јер сликарство структурира слојевима митолошког и религиозног, слика је устројена по принципу бајке и магијске приче, вишеслојна је и дејствена, а слојеви ликовног прожимају се с логиком мита. Кажемо митологике и зато што ова уметница води дијалог са својим делом и сакралном димензијом, да би је слика изненадила и рекла нешто ново и другачије о њој самој. Дијалог са сликом је Љуба Поповић сматрао исходиштем свог стварања, а он је и хришћански, јер у Јасниној митологији налазимо и трагове есхатологије, трагику и апокалиптичност. Она се пита и о свом месту у поретку слике, шта је сликар а шта насликано, стално стваралачки пропитује саму себе и зато су њена дела и филозофска, а не само иницијатичка. Митологике њеног племенитог света воде и ка решавању једног древног питања ликовности које ни шира и мање обавезна садашња визуелна уметност није решила, само се удаљавајући од њега. Уместо да као иконописци и фрескописци жртвено и анонимно принесе уметност на дар религиозном, она је схвата као својеврсни вид религиозности, само сликарство за њу је религија, а она једна од првосвештеница те вероисповести. Та магичарка, међутим, није, како таквих примера има и у хришћанству, никаква „дивља душа“ (сетимо се јуродивих), она своју слободу искупљује знањем и ученошћу, помно проучавајући предмет свог бављења, који се временом мења и одлично пишући о уметности.
Нeстaбилнa рaвнoтeжa, 2018, уљe нa плaтну, 128 x 90 цм
Чаробница и учени сликар (pictor doctus) Јасна Опавски ствара на размеђи светова, потежући многе линије раздвајања, али и смерове и енергије исцељења и синтезе, који њена дела чине целовитим. Сјајни, али заборављени сликар Владимир Влаја Јовановић сматрао је да слика треба да буде витамин за очи и лек за душу, да буде целовита и исцељујућа, а тога се, чини се, држи и Јасна Опавски, мада њена иконографија није нимало наивна, она, како би рекао Драгош Калајић, ликовно делује у смислу отварања „трећег ока“ или утирања „опасних интуиција“.
Њени садржаји дубоко су митопоетички јер је занима у свеопштој тежњи ка естетици ружног, шокантног и високотехнолошког сада одбачена естетска категорија лепог и визионарског. Химере, жене-птице, митолошки свет старе Грчке, постепени прелазак ове уметнице на словенску митологију, у знаку су идеје Марије Гимбутас, великог познаваоца балканског древног паганског наслеђа, о продужетку неолитских култова с тог простора у старогрчким, о миграцији божанстава из Лепенског Вира, Винче и Старчева у старогрчки пантеон. Зато се ова београдска уметница упутила стазама древности, ходочастећи у прошлост као идеалну будућност, ка индоевропској митологији Велике мајке, коју је најбоље истражио Ерих Нојман, испитујући и мотив воде у српско-словенском паганском свету (на који је природно налегао православни). Представа Минотаура код ове уметнице није демонска, ненаписаној историји српских ликовних очудовиштења она даје свој прилог у виду девојачке благости, не желећи никога да повреди, а најмање себе. Као да поставља ново питање: Постоје ли добра чудовишта, еротска, џиновска и сићушна, која су уз човека? Методи ове уметнице су контрареволуционарни, дубоко утемељени у традицији а тиме и магији и религији и стога реални у нереалном, утопијском свету. Она смело позива на буђење из дистопијског и остварење лепшег света, откривања чари природе, хране, сна и еротике, а њена зачараност није другачија од оне заљубљених.
Сликарство Јасне Опавски ново је и свеже на нашој ликовној сцени, радосно и полетно као што је то пролеће, оно је цветање митова и мотива, али иза њега су дубока искуства, проживљеност и (с)мисленост.
Подели